Kad bolje razmislimo, učiti dete od rođenja da se navikava na pravila, da savlada svoje jake emocije, da zna da bude strpljiv, da čeka, da se odmah ne ljuti ako nije „po njegovom“, da zna kako planirati i ostvarivati ciljeve – možda su najveći izazovi u obrazovanju. Tim pre što sve ovo od vas zahteva da kao roditelj sami kontrolišete svoja osećanja, da istrpite neprijatnost da ne možete odmah da zadovoljite svaku želju ili potrebu svog deteta, da morate da trpite njegovo nestrpljenje, ogorčenje, bes, ljutnju.
Ako smo roditelji koji odmah „ne dižu dramu” i znaju da smire dete, direktno utičemo na dete – da se i ono „smiri”. Svaki put kada se to dogodi, stimuliše se razvoj onih neuronskih puteva u mozgu deteta koji utiču da se jake emocije ublaže i smire. Mozak uči, stvara tragove zbog kojih dete svaki put može manje burno da reaguje, da zna da sačeka, da odloži trenutno zadovoljstvo. Naprotiv, kada roditelj ne uspe da se kontroliše, kada ga uznemiri detetova nervozna reakcija i nepoželjno ponašanje i shvati to lično, on reaguje popustljivo, odmah ispunjava detetu želju, krši pravilo ili reaguje pregrubo. Zbog toga dete dobija sledeće „poruke“: „isplati se“ da tako reaguje jer u suprotnom neće postići ono što želi, tj. privući će pažnju i doći do cilja. Pri tome se dešava da je nervni sistem deteta uvek uzbuđen, teže se smiri, opusti, kontroliše emocije i ponašanje. Sve ovo otežava detetu da razvije samodisciplinu – neće naučiti da čeka, da bude strpljiv, da odlaže neku potrebu ili ponašanje. Da, razvoj samokontrole nije ni lak ni kratak put, niti isti za svako dete i roditelj.
Ona predstavlja upravljanje impulsivnim ponašanjem, odupiranje ometajućim faktorima, učenje odlaganja neposrednog zadovoljstva u cilju dobijanja onog kasnijeg ali trajnijeg, regulisanje emocija u situacijama sukoba ili prilikom neke druge vrste nelagode.
Jedan od poznatih eksperimenata koji se bavi fenomenom dečije samokontrole, odnosno odlaganja neposrednog zadovoljstva jeste Mančmelou eksperiment. U ovom eksperimentu, detetu je ponuđeno da bira između dobijanja jedne nagrade odmah ili dve nagrade ukoliko sačeka otprilike petnaest minuta. Ispitivači su potom napuštali prostoriju i vraćali se nakon kratkog perioda. Nagrade su bile određeni slatkiši. U istraživanjima koja su pratila ovaj eksperiment pokazalo se da su deca koja su uspevala da čekaju duže kako bi dobila željenu nagradu imala bolje životne ishode u različitim oblastima (bili su uspešniji na prijemnim ispitima za fakultet, bili su zdraviji, ređe su napuštali školovanje i sl.).
Objašnjavajući kakva su pravila, šta se očekuje, šta je prikladno a šta nije, i dajući redovne podsetnike detetu, vi ga opremate za uspeh.
Na ovaj način omogućavate detetu da postavi očekivanja i da zna šta ga čeka tokom dana. Postavljajući jasne granice u vezi sa različitim aktivnostima (učenje, igra, vreme provedeno napolju, jelo itd.) pomažete detetu da nauči različite vrste samokontrole koje će mu biti potrebne u različitim situacijama (u učionici, na primer).
Potkrepljenje je odličan alat koji roditelji mogu koristiti da bi povećali verovatnoću da dete ponavlja poželjno ponašanje. Iako i pozitivno i negativno potkrepljenje mogu pomoći pri učenju deteta samokontroli, današnji psiholozi se slažu da je pozitivno potkrepljenje mnogo efikasnije. Jedna od varijanti ove tehnike koja se pokazala vrlo dobro jeste dodeljivanje bedževa ili lepljenje nalepnica u tabelu postignuća deteta (recimo, dete dobije zvezdicu ako je obavilo kućni zadatak koji mu je dodeljen).
Sigurno ste već čuli o važnosti toga da budete dosledni i da, ako obećate nešto, to i ispunite (bilo da se radi o nečemu pozitivnom, na primer odlasku na mesto koje dete voli, ili nečemu negativnom, kao što je sprovođenje najavljenih posledica ako dete nešto nepoželjno uradi). Ako ne postupate na ovaj način, dete vas neće shvatati ozbiljno, neće naučiti ništa o odgovornosti, i neće naučiti da razlikuje dobro od lošeg. Ako zanemarimo naša obećanja, oduzimamo našoj deci motivaciju da načine pozitivne promene u svom ponašanju.
Još jedna važna, a često zanemarena strategija jeste pružanje uzora za ponašanje. Deca se ugledaju na nas i daleko je važnije ono što ćete uraditi nego ono što ćete im reći. Kada izdvojimo vreme da svesno demonstriramo ponašanje koje podrazumeva samokontrolu, dajemo deci i praktičan alat kojim se mogu poslužiti u bilo kom trenutku.
Učenje samokontrole zahteva vreme, strpljenje i posvećenost. Biće dana kada dete neće želeti da se usaglasi sa vašim željama, ali dugotrajna dobit rada sa detetom na razvijanju samoregulatornih mehanizama nadmašiće svu trenutnu nelagodu.
Preuzmite kontrolu nad svojim životom i porodičnim odnosima. Prijavite se na coaching ili radionicu
