Koliko puta ste čuli savet da dete treba da nauči da se samo smiri? Ili ste možda i sami, u trenutku umora i nemoći, pomislili: „Pa zašto ovako reaguje zbog nečeg tako malog?“
Istina je da za dete to nije malo. A još važnije – dete ne dolazi na svet sa sposobnošću da samo reguliše svoje emocije, da se umiri kada je preplavljeno ili da razume šta mu se dešava iznutra. To su veštine koje se razvijaju godinama, kroz odnos sa nama.
Zato često kažemo da dete pozajmljuje naš nervni sistem.
Ne zato što je slabo. Ne zato što je razmaženo. Nego zato što je tako priroda zamislila razvoj.
Kada je dete uznemireno, kada plače, besni, viče ili se potpuno povuče, ono nam zapravo ne govori: „Reši moj problem.“
Ono govori:
„Ne mogu sam da nosim ovo što osećam.“
U tim trenucima detetu nije najpotrebnije objašnjenje, predavanje ili lekcija. Potrebna mu je odrasla osoba koja može da ostane dovoljno mirna da primi njegovu emociju.
To ne znači da ćemo uvek biti potpuno smireni. Mi smo ljudi. Umorni smo, opterećeni, ponekad i sami preplavljeni emocijama.
Ali kada uspemo da ostanemo prisutni, da ne odgovorimo na detetovu buru svojom burom, tada postajemo sidro njegovom nervnom sistemu.
Često govorimo o učenju kao o nečemu što se dešava kroz reči. Međutim, najvažnije lekcije dete ne uči kroz ono što mu govorimo, već kroz ono što doživljava pored nas.
Ako je svaki put kada je uplašeno dočekano sa toplinom, ako je u trenucima tuge neko ostao uz njega, ako je tokom frustracije imalo nekoga ko ga nije odbacio zbog njegovih emocija, dete polako gradi unutrašnji osećaj sigurnosti.
Vremenom ono počinje da radi ono što je godinama dobijalo od nas.
Prvo ga mi umirujemo.
Onda se umiruje zajedno sa nama.
A jednog dana uspeva da se umiri samo.
To je put razvoja emocionalne regulacije.
Kada dete viče, udara, odbija saradnju ili pravi scenu usred prodavnice, lako je fokusirati se samo na ponašanje.
Ali ponašanje je samo vrh ledenog brega.
Ispod njega se često nalaze umor, glad, preopterećenost, strah, potreba za povezanošću ili jednostavno nezreo nervni sistem koji još nema kapacitet da se izbori sa intenzivnim emocijama.
Kada na ponašanje gledamo kao na poruku, a ne kao na problem koji treba što pre ukloniti, počinjemo drugačije da reagujemo.
Počinjemo da se pitamo:
„Šta se dešava mom detetu?“
Umesto:
„Šta nije u redu sa mojim detetom?“
I upravo tu nastaje prostor za povezanost.
Zanimljivo je da nas često ne preplavi detetova emocija sama po sebi, već ono što ona pokrene u nama.
Detetov plač može da aktivira našu nemoć.
Njegov bes može da probudi naš bes.
Njegovo odbijanje saradnje može da dotakne naš osećaj da nismo dovoljno dobri roditelji.
Zato rad sa decom gotovo uvek podrazumeva i rad na sebi.
Jer što bolje razumemo sopstveni nervni sistem, lakše ćemo razumeti i njihov.
Što više možemo da ostanemo povezani sa sobom, lakše ćemo ostati povezani i sa detetom.
Jedna od najvećih zabluda roditeljstva jeste ideja da moramo stalno biti smireni, strpljivi i dostupni.
Ne moramo.
Detetu nije potreban savršen roditelj.
Potreban mu je dovoljno dobar roditelj.
Roditelj koji će nekada pogrešiti, povisiti ton, izgubiti strpljenje, ali koji će se vratiti, preuzeti odgovornost i obnoviti kontakt.
Jer ni povezanost nije stanje koje traje neprekidno.
Povezanost se gradi kroz stalne susrete, udaljavanja i ponovna približavanja.
Kada sledeći put ugledate svoje dete preplavljeno emocijama, pokušajte da se setite da ono tada ne traži savršen odgovor.
Ne traži roditelja koji će odmah rešiti problem.
Traži nekoga ko će mu pozajmiti mir dok ga samo još nema dovoljno.
I možda je upravo to jedna od najvažnijih uloga koje imamo kao roditelji – da budemo sigurna luka dok dete ne izgradi svoju.
Jer sposobnost da se nosimo sa životom ne razvija se u samoći.
Razvija se u odnosu.
U pogledu koji govori: „Tu sam.“
U zagrljaju koji poručuje: „Bezbedan si.“
I u prisustvu koje detetu daje priliku da jednog dana kaže sebi ono što je godinama slušalo od nas:
„Mogu da se nosim sa ovim. Biću dobro.“
