U eri ekrana, pitanje više nije da li deca koriste mobilne telefone – već koliko, kada i po koju cenu.

I dok mnogi roditelji telefon vide kao „spas“ u stresnim situacijama, savremena istraživanja sve jasnije ukazuju na to da prekomerno izlaganje ekranima može ozbiljno ugroziti razvoj dečijeg mozga i emocionalnog sveta.

Šta se dešava u dečijem mozgu?

Dečiji mozak je najaktivniji u prvim godinama života – to je period kada se formiraju milioni neuronskih veza koje čine osnovu za učenje, emocionalnu regulaciju i socijalnu interakciju.

Umesto da se te veze jačaju kroz igru, kretanje, kontakt i kreativnost, ekran često deluje kao pasivni „hipnotizer“ koji smanjuje aktivnost u delovima mozga zaduženim za:

• pažnju,
• govor,
• kontrolu impulsa,
• emocionalnu obradu.

U ekstremnim slučajevima, naučnici govore i o pojavi "digitalnog odumiranja" – jer neuronske veze koje se ne koriste, bukvalno nestaju.

Kako telefoni utiču na emocije dece?

Deca uče da prepoznaju i regulišu emocije u kontaktu sa drugim ljudima, naročito sa roditeljima. Kada umesto tog kontakta gledaju ekran, dešava se sledeće:

• Ne razvijaju emocionalni rečnik – ne znaju da imenuju osećanja
• Teže prepoznaju emocije kod drugih – mimika i ton se gube
• Postaju emocionalno otupela ili impulsivna
• Traže stalnu spoljašnju stimulaciju – umesto unutrašnjeg oslonca

Umesto da nauče da osećanja prožive i izraze, deca sve češće reaguju naglo: besom, povlačenjem ili burnim ispadima – jer nisu naučila kako da osećanja razumeju i nose ih sa sobom.

Šta se dešava sa emocionalnom inteligencijom?

Emocionalna inteligencija (EQ) razvija se kroz male svakodnevne situacije: kada dete nauči da sačeka, da kaže kako se oseća, da vidi kako se neko drugi oseća – i da na to saosećajno odgovori.

Mobilni telefoni nude:

• brzo zadovoljstvo,
• površne interakcije,
• nula empatije.

Umesto razvijanja samoregulacije i povezivanja, dete uči da reaguje automatski – i to često bez razumevanja svojih ili tuđih osećanja.

Mozak ne raste uz ekran. Raste uz odnos.

Mozak deteta raste kada se oseća viđeno, shvaćeno i prihvaćeno.
To se ne dešava ispred svetlećeg ekrana. To se dešava:

• u pogledu,
• u razgovoru,
• u igri,
• u svakodnevnim malim trenucima bliskosti.

Šta roditelji mogu da urade?

Evo nekoliko konkretnih koraka koje možete preduzeti:

• Ograničite vreme ispred ekrana – u skladu sa uzrastom
• Budite uzor – vaša prisutnost je najvažniji model ponašanja
• Uvedite „zlatne sate bez ekrana“ – posvećeno vreme za igru i razgovor
• Uključite dete u radionice koje podstiču emocije, samopouzdanje i razvoj pažnje

Zaključak

Deca ne traže savršene roditelje.
Traže prisustvo.
Emocije su tu da nas povežu – a ne da ih zameni ekran.

Ako želite konkretne alate za razvijanje emocionalne pismenosti kod dece i podršku u svom roditeljstvu – posetite:
www.obrazovanjesrca.com

Priručnici, radionice, podrška i sadržaji koji pomažu vašem detetu da raste – iznutra.