Postoje deca koja se tokom učenja teško koncentrišu na  času, ali i kod kuće, prilikom izrade domaćih zadataka. Kod takve dece pažnja se brzo pomera, misli im lutaju ka nekim njima zanimljivijim stvarima, obično maštarijama. Za takvu decu kažemo da su nepažnjiva.

Zašto je to tako – deca žive u „Savršeno normalnom  svetu“  svetu prelaska iz industrijskog u informatičko društvo u   kome stvari i nisu baš dobro rešene, deca zbog toga  imaju određene smetnje. One će se kao i svaka društvena kriza rešiti - za par generacija -ali mi sada imamo probleme sa lošim uspehom u školi, stidom koji se javlja i kod dece kod roditelja, kao i gomilom komplikacija koje dodatno usložnjavaju i onako kompleksan i ubrzan život.

Stvar je u tome da je razmišljanje vašeg deteta trenirano u duhu web-a. Verujem da je malo nas o tome dublje razmišljalo. Ako smo mi - generacije 80'tih, 70'tih ili ranije generacije razmišljali kroz reči i tečno i razložno - trebalo bi da shvatimo da mozgovi naše dece rade dramatično drugačiji posao. Web način razmišljanja kaže ovako: "Biću na jednoj temi oko 90 sekundi i primiću do devet informacija, pod uslovom da je sadržaj veoma zanimljiv - koloritan, animiran, humorističan. U suprotnom, frustriraću se, verovatno odreagovati neprimereno i tražiću drugu temu - koju ću dobiti klikom na moj ekran ili zapomaganjem koje će mi pomoći da dovoljno pritisnem odrasle da učine to za mene!". Ovo je realnost i viđamo je u svojim stanovima svakog dana. Razumete li, onda koliko su u čudu deca kada dođu u školu i shvate da dugmeta više nema? Da virtuelni svet ne postoji u svetu škole i da učiteljicu ne možeš da klikneš, a da je gradivo gotovo bolno dosadno i na prvi pogled potpuno neprimenljivo.

Posledice ovoga nisu samo nervoza roditelja i lošiji rezultati u školi. One su daleko snažnije! Deca, postaju daleko nestrpljivija, nedostaje im fokus i koncentracija im traje veoma kratko. Zavisni su od roditeljske pomoći, ne povezuju znanje funkcionalno nego samo mehanički memorišu podatke. Ovo je uzrok slabijeg razumevanja i dugoročne memorije - kojih nema bez koncentracije.

Šta je pažnja?

Pažnja je usredseđenost, usmerenje na nešto što je određeno i konkretno. Kako bi se uspešno obavio neki zadatak, mora se na njega usmeriti pažnja. Bez nje nema uspešnog rada ni učenja. Kod dece pažnja najkraće traje i zato deca vrlo često menjaju aktivnosti. Trajanje i intenzitet zavise od motivacije, ali i od toga da li neko ili nešto tu pažnju ometa. Sa uzrastom se pažnja sve više povećava, roditelji trebaju zajedno sa svojom decom odrediti vreme izvršavanja nekog zadataka, a posebno negovati motivaciju, vrlo je važno detetu obezbediti neophodan mir i tišinu i eliminisati sve ono što bi moglo da ometa njegovu pažnju.

Kako ojačati koncentraciju i pažnju?

Ne postoji čarobna formula kojom se naprasno može ojačati pažnja. Kod dece koja imaju problem da se fokusiraju na neki zadatak moramo sistemski razvijati (vežbati) sposobnosti dužeg usredsređivanja pažnje. Kada se pred dete postavi određeni zadatak, ono se mora  koncentrisati na njegovo rešavanje sve dok on ne bude uspešno obavljen kako bi se izgradili motivacioni obrasci istrajavnja u protivnom u umovima naše dece nastaće obrnuti obrasci nestrpljivosti i odustajanja, rečju "Sve i odmah sad, lako ili neću uopšte da se trudim!".

Ovakvo stanje, doprinosi stvaranju dece sa niskim stepenom vere u sebe. Za deset-petnaest godina, ovako, sigurno dobijamo armiju "prinčeva" i "princeza" milenijalaca koji veruju kako imaju prava - bez obaveza koje treba da ispune i kako im stvari pripadaju iako za to nemaju nikakav osnov u datoj vrednosti ili kompetencijama koje poseduju.

Šta da radimo? Najbolji način je  prevencija. Da problem rešimo pre nego što nastane ili dok je još u ranom stadijumu - tj do trinaeste godine deteta.

Uzmite stvar u svoje ruke i počnite na vreme da radite - 20 minuta dnevno je dovoljno. Kao što ih učite da peru zube, jer vam je važno da imaju zdrav i lep osmeh, isto tako treba da vam bude stalo da imaju funkcionalno mišljenje u modernom dobu, zar ne?

Kako možete pomoći deci?

1. Uvežbavajte procedure - deca vole pravila ponašanja isto koliko vole da ih izazivaju - na vama je da ih postavite malo - ali i da budete dosledni u njihovoj odbrani
2. Čitajte im knjige, ali "bez slika"
3. . Dajte im da vežbaju daktilomotoriku (precizne igre prstićima) - nek sklapaju igračke, zavrću šrafove prstićima, slažu puzle, peru sudove, slažu sudove, svoju garderobu, pomažu oko kućnih poslova
4. Dajte im vreme da se "slobodno igraju" - nek sami uče da popunjavaju svoje vreme - to je njihov, a ne Vaš posao. Bez multimedije i interneta.
5. Izazivajte njihovo divergentno razmišljanje zadacima tipa: "Nije slatko, nisu kokice, nije limun, nije kafa - kojeg je ukusa onda?" Na slovo na slovo ...
6. Vežbajte asocijacije i imaginaciju kroz zamišljanje slika dok se vozite kolima
7. Dajte im da klasifikuju stvari - od čarapa, do katergorija životinja, kockica.
8. Naučite ih tehniku svesnog disanja pomoću zvezde:  neka nacrtaju zvezdu i izaberu  tačku na zvezdi  da započnu i prate obris zvezde svojim prstima, Udahnu vazduh na nos, zadrže, i onda nežno i polako izdahnu na usta.
9. Naučite ih tehnike svesnosti i prisutnosti kao što su : svesno hodanje do škole- gde će pratiti pokrete svog-a tela, korake, osetiti miris, pokušati da zapamte što više detalja na putu do škole.

Preuzmite kontrolu nad svojim životom i porodičnim odnosima. Prijavite se na coaching ili radionicu