„Ima li nekoga napolju ko želi da upozna moj svet i ko će pokušati da doživi život iz moje perspektive? U poslednje vreme se ne osećam dobro, a sam ne mogu da dokučim šta da radim!“
Jesper Jul
Kod nekih se takve reakcije retko javljaju ali postoje tinejdžeri kod kojih su reakcije koje prati bes česte, ponekad i svakodnevne. Izlazak iz detinjstva i ulazak u mladalaštvo je po pravilu veoma buran period života. Promene u telu koje su došle s pubertetom čine da mlada osoba preispituje svoju raniju predstavu o sebi, kao i da odgovora na brojna pitanja koja sebi postavlja. U ovom periodu menja se i odnos prema vršnjacima i prema roditeljima jer po pravilu vršnjačka grupa postaje važnija od roditelja.
Mladoj osobi postaje najvažnije da bude prihvaćena od vršnjaka, zbog čega se stalno pita da li je dovoljno zanimljiva, dovoljno privlačna, dovoljno popularna. Sve to čini da je unutrašnji život mlade osobe pun dilema, strahova, neizvesnosti – dakle buran. Ova neprijatna osećanja mogu činiti da je tinejdžer nervozan, da ima „spušten prag” tolerancije neprijatnih stimulusa, zbog čega u neočekivanim situacijama reaguje preterano, najčešće besom.
Obično tinejdžeri ispoljavaju bes u situacijama koje roditelji procenjuju kao beznačajne: opomena roditelja da treba da uči, podsećanje roditelja da treba da pospremi sobu, ili da ruča i sl. Roditelji govore da su u takvim situacijama zbunjeni reakcijom svog deteta jer se ono ranije nije tako ponašalo. Ponekada kažu i da ih ne prepoznaju „Ovo više nije moje dete“. Takođe, ističu i da oni sami nisu zadovoljni svojim reakcijama, jer su to nove situacije u kojima se ne snalaze. Ako su strogi nema rezultata, a ako se povlače ni to ne daje rezultate.
Dakle, obe strane nisu zadovoljne ishodom jer ne dolaze do rešenja već se situacija samo pogoršava.
Svađe u ovom periodu su tinejdžerov zahtev da roditelji promene ponašanje, da ga „ostave na miru”, dok je roditeljska ljutnja zahtev da tinejdžer prestane da se ponaša bezobrazno i nezahvalno. Porodica će mnogo lakše prebroditi ovaj period ako roditelji bolje razumeju bes tinejdžera.
Bez obzira na to šta je sadržaj o kojem govori besni tinejdžer, njegov bes se može shvatiti kao univerzalna poruka roditelju: nisam više mali, ja sam dovoljno odrastao! Neću više da se prilagođavam tebi, prilagodi se ti meni!
Upravo je bes ono osećanje koje je „jako” i kojim se brani od „napada” ili druge tera od sebe. Na taj način bes postaje njemu prihvatljiva maska iza koje krije svoja osećanja stida, niže vrednosti, tuge, zabrinutosti, teskobe, uvređenosti, depresivnosti, očaja i sličnih osećanja koja, po njegovom mišljenju, imaju deca i „slabići”.
Kako želi da pokaže da „nije više mali”, tinejdžer skriva svoje „unutrašnje dete” koje zapravo želi da popriča s roditeljem o onome što ga muči. Ponašajući se kao pobesneli tigar, tinejdžer pokušava da maskira da se u sebi zapravo oseća kao preplašeni zec.
Zato je odgovornost na roditeljima da u ovakvim situacijama iskažu svoje nezadovoljstvo jer im se deca tako ponašaju ali da ne ulaze u zamku kritikovanja što dalje vodi svađi i sukobu, ili da traže rešenje situacije. Za njihovog tinejdžera je važno da roditelji prepoznaju poruku koju im šalje (uzmiren/a sam, bojim se, nesiguran/a sam). Na taj način dete će se umiriti i stvoriće se prostor za razgovor o tome kako se osećaju i roditelji i dete kada je tinejdžer agresivan, koji problem tinejdžer ima i moći će zajedno da traže rešenje. Na taj način tinejdžer/ka u takvoj situaciji dobija poruku: Ti si meni važan/a, volim te, razumem te i želim da ti pomognem. Tako će situacije u kojima tinejdžeri ispoljavaju bes biti sve ređe.
Preuzmite kontrolu nad svojim životom i porodičnim odnosima. Prijavite se na coaching ili radionicu